vazduhoplovni časopis bez granica...

Reč autora

firefoxKada neko ratno vazduhoplovstvo ili civilna avio-kompanija uvede u upotrebu novi avion, onda su obično takvi događaji praćeni osmesima zadovoljstva, zabeležni TV kamerama i objektivima fotoaparata. Nakon više godina upotrebe, kada ti isti avioni dođu u kategoriju »ostarelih« letelica, služba za održavanje počinje sve češće da ispostavlja račune za nabavku rezervnih delova i sve složenije postupke opravki i pregleda. Tokom godina glavni neprijatelji svakog aviona i motora postaju zamor i korozija. Nažalost, još uvek nije moguće izvesti potpuno tačan proračun njihovog toka, kao ni njihovu međusobnu interakciju u funkciji vremena. Na degradaciju performansi i povećanje troškova vlasnici aviona pak reaguju sa svog neprikosnovenog aspekta cena/efikasnost i očuvanja profita, te stalno traže da se obim i sadržaj pregleda racionalizuju, da se delovi opravljaju, a manje kupuju novi... Na scenu stupa večiti antagonizam potreba i mogućnosti, s jedne strane, i strogih propisa, s druge strane. Taj antagonizam je u vazduhoplovstvu dodatno izražen kroz zahtev bezbednosti letenja, koji nameće imperativ, da u letu ne sme da dođe do katastrofalnog otkaza. Upravo je ovaj zahtev bedem koji razdvaja održavanje i korišćenje letelica od svih ovozemaljskih sredstava koja se kreću kopnom ili vodom. Kada motor stane na borbenom avionu pilot još uvek ima mogućnosti spasa katapultiranjem pomoću izbacivog sedišta, ali kada otkažu motori na putničkom avionu – to je obično put u smrt i posade i putnika.
Sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka cene borbenih aviona su bile »razumne«, između ostalog i zato što su korisnici bili subvencionirani od strane bivšeg SSSR i Amerike. Nakon završetka hladnoratovskih nadmetanja i nametanja mnogo kompleksnijih taktičko-tehničkih zahteva pri projektovanju aviona, cene su »skočile do neba«, a novi avioni su postali sve nedostižnija želja za siromašne zemlje. Čak su i bogate zemlje, kakve su Amerika i zemlje članice Evropske Unije, bitno redukovale prvobitne brojke za nabavku novih lovaca tipa F-22, Rafale i Eurofighter. Veliki broj zemalja se po prvi put suočio sa činjnicom da u naoružanju ima ostarelu flotu aviona, koja se naglo približila prvobitno projektovanom veku upotrebe. Mogućnosti izbora su se bitno smanjile i svele su se na dve opcije: prizemljiti flotu, što bi značilo odreći se vazduhoplovstva i njegovih potencijala, ili produžiti vek upotrebe postojeće flote, što bi značilo ostati u igri još 5-10 godina, dok ne dođu »bolja vremena«.
Međutim, produžiti vek upotrebe aviona i/ili motora nije bilo nimalo lako, jer je to praktično značilo izvršiti ili obimnu i skupu modernizaciju, kroz koju će se reciklirati kompletna struktura i utvrditi novi vek upotrebe aviona ili izraditi specijalne programe za produženje ranije uspostavljenog veka upotrebe, pri čemu će se uz mnogo manja ulaganja i više znanja očuvati postojeći nivo potencijala. Druga opcija je bila primamljivija, ali je nosila mnogo više rizika, jer se po prvi put moralo zalaziti u neistraženu oblast, koja je sve do tada bila »zabranjena zona« upotrebe aviona i motora.
Prvi deo knjige (poglavlja I-V) je posvećen teoretskim razmatranjima vezanim za upravljanje vekom upotrebe aviona i motora i problemima koji su prisutni tokom njihove eksploatacije i održavanja, dok je drugi deo knjige (poglavlja VI-VII) svojevrsni dokument o naporima koje su činili pripadnici vazduhoplovnotehničke službe Ratnog vazduhoplovstva u održavanju i produženju resursa i veka upotrebe lovačkih aviona i njihovih motora. Sve vreme pomenuti avioni su leteli bez ozbiljnijih incidenata i neispravnosti, zahvaljujući pre svega pouzdanom programu za produženje resursa, savesnom održavanju i timskom radu izuzetnih vazduhoplovnih stručnjaka iz svih stepena održavanja i najvišeg rukovodećeg nivoa vazduhoplovnotehničke službe.
Potrebno je naglasiti da su istraživanja i kreiranje konkretnih rešenja tekli paralelno sa takvim aktivnostima u drugim zemljama sveta, što znači da su bazirana isključivo na sopstvenim znanjima, iskustvima, ispitivanjima, rizicima i verifikacijama, bez mogućnosti i prilika za konsultovanje sa inostranim istraživačkim timovima i njihovim rezultatima.
Autor knjige je ponosan na inženjere i tehničare sa kojima je radio na realizaciji i oživotvorenju ideja iznesenih u ovoj knjizi. Ta grupa inženjera i tehničara je bukvalno razbila tradicionalna shvatanja klasičnih koncepata za održavanje, relativizirala tradicionalna shvatanja resursa vazduhoplova i motora i sopstvenom pameću zakoračila iza granice, koju do tada niko nije ni iskušavao, a kamoli prekoračio.
Obično se smatra da su avioni i piloti gospodari neba, ali se mora znati, da u senci bezbednog leta i takvog gospodarenja nebom stoje brojni inženjeri i tehničari koji brinu o ispravnosti aviona i motora.
Veći broj ljudi je ispoljio uticaj na konačnu verziju teksta u knjizi i na sam izgled knjige; u prvom redu su to recenzenti knjige i sponzori, kojima se najtoplije zahvaljujem. Moja najdublja zahvalnost ipak pripada mojoj porodici – supruzi Ankici i sinovima Saši i Marku. Njihovo ohrabrenje, razumevanje i stvaralačka kućna atmosfera su omogućili da ova knjiga ugleda svetlost dana. Upravo zbog toga, knjigu posvećujem njima.